Promocija romana “Ko mi to šapuće u snovima na javi?“

U Beogradu 23.11.2019. godine, u prostorijama Caffe Galerije  Glasnik, održana je promocija romana prvenca Filipa Jarčova “Ko mi to šapuće u snovima na javi? (https://www.goodreads.com/book/show/49082517-ko-mi-to-apu-e-u-snovima-na-javi)

Na veliko zadovoljstvo autora, odziv je bio sjajan i prostorije popunjene. Gosti, prijatelji i rodbina, pružajući neizmernu podršku, su imali priliku da čuju nešto o romanu i procesu kroz koji je autor prolazio, pišući isti. Promociju je vodio Vladimir Vojvodić, autor romana Vatra nepoznatog porekla (https://www.goodreads.com/book/show/45917229-vatra-nepoznatog-porekla). Dalje u tekstu saznajte o čemu su Vladimir i Filip razgovarali.

Vladimir Vojvodić : Dobro veče svima! Ja sam Vladimir Vojvodić, autor romana Vatra nepoznatog porekla i velika mi je čast i zadovoljstvo da vam večeras predstavim roman mog druga, Filipa Jarčova, Ko mi to šapuće u snovima na javi?

Ovo je jedan naučno fantastični roman, koji kombinuje nekoliko izuzetno atraktivnih elemenata i ideja nam je da u narednih pola sata, recimo, sa vama prođemo par nekih osnovnih tema koje su karakteristične za svakog mladog autora, u smislu, šta je Filipa inspirisalo, o čemu je razmišljao, koje teme stoje iza njegovog romana, i da dobijete jedan subjektivan osećaj, koji će te nadam se posle toga moći da prepoznate i u njegovom romanu. Što se toga tiče, ja sam…, po onome što mi je Fića rekao, jedan od prve tri osobe koje su pročitale ovu knjigu, i moj dojam je da u njoj stoji jedno pet različitih elemenata, gde se možda najviše ističe Filip K. Dik. To je jedan od seminalnih autora naučne fantastike, i sam naziv romana na neki način, asocira na Dika i njegovo stvaralaštvo. Možda vam je  najpoznatiji kao čovek po čijem je delu Do Androids Dream of Electric Sheep?, snimljen film Blade Runner. To je nešto što je svakako okarakterisalo i Filipov roman i za početak standardno pitanje, ali opet važno, šta je Filipa inspirisalo i kako je došao na ideju da napiše nešto što je opet, kombinacija, sa jedne strane trilera, sa druge strane fantastike,… elementi naučne fantastike su tu naravno, kao cela podloga ali ima tu i malo misterije, ima tu i malo izdaje i prevare, nekih obrta koji su poprilično zanimljivi za čitanje… kako smo došli na tu ideju?

Filip Jarčov: Ideja je začeta kao kratka priča, omaž filmu Džona Karpentera “Napad na policijsku stanicu 13“… originalnu, ne onaj rimejk, gde sam stavio grupu ljudi, nekih likova na dnu socijalne lestvice, koji prkose sistemu, koji pokušava da ih uguši i radnja je smeštena u policijsku stanicu, a sve spolja je grad koji pokušava da ih zdrobi i da prekine njihovu egzistenciju. Ta ideja se razvijala i dok sam pisao tu kratku priču, video sam da tu postoje elementi… da tu postoji mesa za nešto veće i pošto sam veliki ljubitelj dela Lavkrafta i njegove proze,.. i sama ideja kosmičkog horora mi je jako zanimljiva, tako da sam u toj kratkoj priči ubacio taj element i pored tog nekog trilera… i možemo da kažemo da u toj kratkoj priči nije bilo toliko elementata naučne fantastike, više je bila omaž samom filmu, ali sam ubacio taj jedan element koji zapravo aludira na dela Lavkrafta. Ta priča je stajala duže vreme, možda par godina. Onda sam se odvažio da… čak sam hteo da potpuno odbacim tu kratku priču i da iskoristim samo motiv, ali sam je ipak zadržao da bude neka vrsta uvoda u ono što će se kasnije dešavati u romanu.

Vladimir Vojvodić : Meni je to izgledalo kao jedna svojevrsna sendvič struktura ako tako mogu da je opišem, u smislu da ono što se dešava na početku i ono što se dešava na kraju romana, prilično dobro vezuje sve ono što se nalazi između, svo to meso i to je nešto što je karakteristično za žanr naučne fantastike, a opet Filip je tome pristupio iz svog ugla i kombinovao te elemente, sve što je pomenuo, dakle, osnova nekog Filipa K. Dika, Lavkraftovski kosmički užas, Karpenter, njegova vizija osamdesetih,… možda bi neki soundtrack za ovo bio taj Synthpop, Synthwave osamdesetih…

Filip Jarčov: Jeste…

Vladimir Vojvodić : … koji nosi tu atmosferu i na fin način sve to sklapa. E, sada mene zanima koliko je trajao ceo taj kreativni proces? Kako doći od ideje koja je kratka priča, na koju vezujemo i širimo je u pet unikatnih likova koji imaju svoju priču i sudbinu, i gde se nalaze i idu na to zajedničko putovanje , i do kraja, koliko je vremena prošlo dok nismo dobili primerak koji se nalazi na stolovima ispred nas?

Filip Jarčov: Proces pisanja je započet vrlo bojažljivo. U početku nisam bio siguran ni šta bi bio motiv mog glavnog lika. Strepeo sam da li će priča strukturalno funkcionisati. Da li su motivi likova uverljivi itd. Da li mogu da oživim likove… npr. da budu kao likovi Stivena Kinga, da prosto iskaču iz papira. Pitao sam se da li ću ih oslikati na način da liče na ljude od krvi i mesa, koje eventualno možemo da upoznamo u realnom životu. Tu se rodila ideja da moje likove u romanu pokreće neka neshvatljiva sila. Da idejama i željama mojih likova upravlja neko kosmičko… ne mora nužno da bude zlo… da ga nazovemo silom koja je daleko superiornija, inteligentnija i ima svoje planove. Tu se ponovo ističe ideja Lavkraftovog kosmičkog horora gde čovek ne utiče na svoj život, da je njegova egzistencija samo jedan trenutak, samo jedan obris u nepreglednom prostoru i vremenu zastrašujućeg univerzuma. Vodeći se tom idejom, stavio sam moje likove u poziciju da… svi njihovi postupci i misli zapravo ne potiču od njih. Sa druge strane, vrlo su plitki, zlobni i vrlo je lako manipulisati takvim ljudima.

Eto, to je bila neka ideja i onda sam počeo da oslikavam… možemo da ga nazovemo protagonistom, ali on nije baš to, a nije ni antagonista jer je to čovek koji se prosto vucara kroz priču i apsolutno ništa ne doprinosi, iako je sin velikog kapitaliste, velmože. Priča počinje njim i u početku sam najviše oslikavao njegovo duševno stanje, zavisnost, unutrašnje strahove, i želje koje mu neprekidno okupiraju um, a kojih ni sam nije svestan odakle potiču, i onda sam gledao kako da ga dalje provučem kroz celu priču, počevši polako da gradim strukturu i da vidim na koji način takav čovek, potpuno odsečen od realnog i zastrašujućeg sveta, može da završi u negostoljubivoj situaciji. Kako bi se u njoj snašao jedan momak koji živi iznad svog tog užasa na vrhu svog oblakodera na Petoj aveniji u Njujorku…

Vladimir Vojvodić : i posmatra sve kao mrave, tačkice…

Filip Jarčov: … baš kao što i Tajler u Blade Runneru posmatra dekadenciju Los Anđelesa, sa svoje kule, sa svog zigurata… Tako da sam započeo proces pisanja i pisao sam  jedno vreme i recimo da sam završio trećinu priče, međutim stao sam sa pisanjem u jednom momentu i sigurno nisam pisao godinu dana. Ideja se u glavi krčkala, da bih u zaletu od sedam-osam meseci intenzivnog rada i pisanja završio priču. Kraj mi je bio problem, ali sam se snašao na kraju. (smeh)

Vladimir Vojvodić: Generalno postoje dva tipa autora. Autori koji se fokusiraju na zaplet i autori koji se fokusiraju na likove. Oni koji se fokusiraju na zaplet, najčešće gledaju da se njihovi likovi ponašaju kao figure na šahovskoj tabli. Da rade ono što je potrebno da bi odigrali određenu kombinaciju, odnosno, određeni napad. Kod Filipa je to kombinacija obe stvari, u tom smislu da svaki od tih likova, koliko god da je on sad to skromno rekao ne doprinosi… svako od njih doprinosi, stim što ovde ne postoji taj konvencionalni protagonista, taj vrli hrabri lik ili devojka koji uspevaju da sve stvari reše u svoju korist i da na kraju trijumfuju. Dakle, nije ta konvencionalna struktura, niti vrsta romana. Što se tiče Blade Runnera koga smo pomenuli nekoliko puta, 2019. godina je godina u kojoj se dešava zaplet samog filma, što je opet tekuća godina i relativno skoro je sve to bilo par puta proslavljano na društvenim mrežama… Taj film ima jednu od najupečatljivijih vizija dekadentne budućnosti koja se sve vreme kombinuje sa visokom tehnologijom . Kako izgleda svet koji si ti napravio? Šta ga karakteriše? Da li postoje teme na koje si želeo posebno da obratiš pažnju? Da li je to socijalno raslojavanje ili nešto drugo, a što je tebi bilo zanimljivo, i o čemu si želeo da pišeš?

Filip Jarčov: Priča se odvija u svetu nekih alternativnih osamdesetih. Najveći deo priče se odvija na nemačkom govornom području. Sećam se serije za koju je Falko uradio pesmu Der Kommissar, koju moji likovi čuju u jednom trenutku, onako samo usput iz nekog automobila koji prolazi. Ta pesma je bila omaž austrijskoj policijskoj seriji iz perioda kada je droga počela da uzima maha u Evropi. Estetski i moj svet podseća na taj period… nekog tekućeg Euro trash-a. Nisam zalazio previše u detalje kako je ko obučen, sem možda nekih pokvarenih njuški koji se pojavljuju u priči. Sam svet je neka paralela našeg današnjeg. Odigrao se svetski, možda ne baš svetski u konvencionalnom smislu rat. Velike sile su shvatile da puko uništenje neprijatelja nije isplativ u kasnijem procesu kolonijalizacije. Kao oružje za masovno uništenje, upotrebljen je virus, skuvan u laboratoriji, a otac protagoniste je vlasnik iz senke korporacije koja je najviše profitirala na posledicama tog rata. Taj virus menja DNK strukturu čoveka i izaziva razne poremećaje, što fizičke, što mentalne. Kasnije ta korporacija počinje sa proizvodnjom lekova koji saniraju posledice tog virusa ali bez izlečenja. Ideja je da se pacijent drži što duže u životu…

Vladimir Vojvodić : Doživotna klijentela… (smeh)

Filip Jarčov: … Doživotna klijentela. Tačno. (smeh) Što se tiče socio-političke situacije, Amerika kao dominanti pobednik izlazi iz rata, kao što je i izašla nakon Drugog svetskog rata, uništivši  Evropu kao kolonijalnu silu. Rusija je u nekom zapećku, otprilike kao što to i danas izgleda. Odnosi između Evrope i Amerike su zategnuti i Evropa je neka vrsta nedefinisane konfederativne unije. Srbija… ustvari Srbija se ne spominje u romanu, već Beograd, kao grad u kome sam rođen i odrastao, pa je nekako i bilo prirodno da se tu priča i završi, je grad na teritoriji jedne nedržave, neke bivše prefekture koja zapravo nije ni u uniji, a nije ni van nje… ni politički ni vojno, ni ekonomski. To je moj utisak Beograda koji se menja, koji više ne postoji, koji je drugačiji od onog u kome sam odrastao. Moj otac pamti neki potpuno drugi Beograd u odnosu na mene. Beograd u romanu je grad u kome žive ljudi koji uopšte nisu sigurni gde žive, nije im jasno šta rade, ko su, i postoje neki ostaci starog grada, koji se povlači u zaboravljene solitere, bežeći iz straha sa ulica. Za razliku od bogatog protagoniste, sa Pete avenije, ovaj Beograd egzistira u teškim socijalnim uslovima i oni koji žive visoko u kulama nisu privilegovani, već zaboravljeni, potisnuti iz svakodnevnice. Kao i u Blade Runneru, i mnogim distopijskim pričama, svet je podeljen na ekstremno bogate, kojih je jako malo i na… ubogu sirotinju, (smeh) koja zapravo radi i živi samo da bi nabavila sledeću dozu jako adiktivnog leka u nadi da će preživeti posledice rata.

Vladimir Vojvodić : Čak i glavni junak Džon Pavlak ima taj problem. To nije nešto što je u ovoj varijanti vezano izključivo za socijalni status. On je sin jednog od najbogatijih, najmoćnijih ljudi u tom trenutku, koji zbog problema sa svojom nogom, zbog velikih bolova postaje prilično brzo navučen na te lekove. U nekom trenu se dešava ono što je karakteristično za naučnu fantatiku, a to je situacija gde niste ni vi sigurni kao čitaoci, niti je glavni junak siguran šta mu se dešava. Zato se postavlja pitanje Ko mi to šapuće u snovima na javi? Da li je to što se u tom trenu dešava, što vidite i čujete, zapravo vaša halucinacija ili manipulacija sa neke druge strane ili je to na kraju dana samo splet okolnosti u tom užasnom i zlom svetu koji radi protiv vas, u kome egzistira ekipa ljudi koja pokušava da dođe do svog cilja i da preživi u nečemu što je ta relativno kompleksna avantura. Ono što bih hteo da pitam, a što je standardno. a opet prirodno pitanje, jeste šta dalje, u smislu da li postoji možda ideja da se piše nastavak ovog romana, jer ljudi baš vole serijale i to je inače dobar poslovni model… neću da kažem, ja isto nisam zagovornik toga ali opet mogu da razumem zašto bi neko to radio i u tom smislu šta je dalji korak? Da li već postoji inspiracija za dalje priče ili je nešto što opet dolazi sa vremena na vreme, da li to neko šapuće sa neke druge strane ili kako dolazimo do toga da za par godina čitamo drugu knjigu Filipa Jarčova?

Filip Jarčov: Elemenata ima, i moglo bi da bude nastavaka, i slažem se da je sada pisanje trilogija, kvadrologija, i po deset romana u jednoj priči, dobar poslovni model, ali eto… ipak mislim da je priča ovih likova završena na tih trista i nešto strana. Moglo bi tu… sama priča je takva da mogu da im šapuću neki drugi ljudi iz nekih drugih… “ljudi“ neka bića, neke energije ili neki amorfni užasi, da šapuću iz drugih ravni. Međutim, mislim da je ipak ova priča završena ali stidljivo i polako sam krenuo da pripremam nešto drugo. Nakon ovoga,… nadam se da,… sada je sledeća faza, naravno izdavaštvo i prodaja i bože zdravlja da ode taj prvi tiraž, pa možda da bude i drugi, i prevod na engleski jezik kako bi se prišlo široj publici. Pošto sam veliki ljubitelj Filip K. Dika i njegove književnosti, i sam njegov život je vrlo bizaran i interesantan… i ono što je, mislim Den O Benon, scenarista Alien-a, jel tako….?

Vladimir Vojvodić : (potvrdno kllima glavom)

Filip Jarčov: govorio za Filip K. Dika. Nikada neću znati da li je ovaj sto u ovom trenutku sto, ili je nešto sasvim drugo ili možda ne stoji ispred mene. Tako da… u sledećoj priči koju budem pisao,… ću se baviti sličnom tematikom, samo iz nekog drugog ugla. Možda će biti skromnijeg opsega i možda neće biti u kontekstu naučne fantastike ali definitivno će biti okultizma, veštičarenja i šurovanja sa nečastivim silama, koje nisu sile onakve kakvim ih konvencionalne religije definišu… kao utvare, demone… već su to možda sile van našeg poimanja, a koje su se možda pojavljivale kroz našu istoriju i govorile i šaputale ljudima. (smeh)

Vladimir Vojvodić : Hteo bih da se zahvalim Filipu i svima vama što ste došli. Pozivam vas da pribavite svoj primerak i dobijete, možemo da kažemo originalnu ili ne baš…?

Filip Jarčov: Posvetu?

Vladimir Vojvodić : Posvetu.

Filip Jarčov: Slab sam sa posvetama.

Vladimir Vojvodić: Potrudićeš se. Svakako, šalim se. Pribavite primerak, pročitajte, recite Filipu šta mislite. Za mlade autore koji sada kreću ovime da se bave, najbolja stvar koju možete da uradite jeste da budete iskreni i da kažete, okej, pročitao sam, ovo mi je dobro, ovo mi je loše, na ovom mislim da je trebalo da se poradi. Zašto? Zato što će to njemu pomoći da sa prvom sledećom knjigom i nadam se već sa drugim izdanjem ovog romana bude kvalitetniji, bolji i da od toga sutra napravi karijeru, na koju će te vi pre svega biti ponosni zato što ste ga znali kada je sedeo u knjižari Službenog glasnika i sa sebi dragim ljudima pravio ovakvo veče. Hvala vam još jednom i…

Filip Jarčov: samoo…. još nešto da kažem. (smeh)

Vladimir Vojvodić : Naravno. Pozivam vas da se družite sa autorom, a on će dati i finalnu reč.

Filip Jarčov: Samo bih,… da iskoristim priliku da se zahvalim mom dragom prijatelju Vladimiru Vojvodiću i da pozovem vas koji ste bili divni da me podržite večeras i da kupite moj roman, da potražite i njegov roman Vatra nepoznatog porekla, koji vrlo uskoro ulazi u drugo izdanje, koje će biti mnogo masivnije i veće od prvog.

Vladimir Vojvodić : Hvala. (Tiho i šmekerski)

Filip Jarčov : To je to!

https://www.youtube.com/watch?v=bfWgIwl2zD4

Mic Drop!

Roman je izašao u knjižarama. Sa sada ga možete nabaviti na četiri lokacije u Beogradu. U knjižari Novi Plato kod Filozofskog fakulteta, Dereta u Knez Mihailovoj 46, Caffe Galerija Glasnik, Kneza Miloša 16 i u Glasnikovoj knjižari u Bulevaru Mihajla Pupina 14 kod Starog Merkatora. Naravno, ko želi svoj primerak direktno od autora sa originalnom posvetom (sve mu idu bolje!), cimni te ga!